Šta biste uradili da ste zaključani u svom telu, sa netaknutim mozgom koji radi, ali bez ikakve sposobnosti komunikacije? Kako preživeti činjenicu da ste nevidljivi svima koji vas znaju i vole?
Godine 1988. Martin Pistorijus iz Južne Afrike bio je tipičan dečak koji se obožavao da se igra sa raznim uređajima, najviše sa tranzistorima i televizorima.
Njegovo idilično detinjstvo odjednom je prekinula misteriozna bolest – kada je imao 12 godina jednog je dana došao kući iz škole s bolom u grlu, međutim njegova majka nije obraćala previše pažnje na to, misleći da će sina izlečiti uz pomoć malo meda i čaja. Ali njegovo stanje se ubrzo pogoršalo do trenutka kada više uopšte nije mogao niti da hoda niti da stoji, pa ni da govori. Lekari su pretpostavili da je oboleo od kriptokokalnog meningitisa, a pre nego su uspeli išta da preduzmu, dečak je pao u komu, prenosi Express.hr.
U ranom razdoblju kome, Martin nije bio svestan ničega, bio je u dubokoj komi. Njegova porodica organizovala je posebnu negu oko njega – od kupanja, hranjenja uz pomoć cevčica, okretanja. Ali, kada je navršio 16 godina, Martin se iznenada probudio – odnosno postao je svestan svega što se događa u njegovoj okolini.
Ipak, i dalje nije mogao da se pomakne, komunicira s porodicom ili im na bilo koji način da do znanja da je „tu“. Od tog trenutka proveo je još punih 8 godina zatočen u sopstvenom telu.
Kako nisu imali mogućnost popodnevne nege za sina, Martina su roditelji tokom radnog vremena ostavljali u posebnom Institutu za negu.
U dokumetarcu porodica Pistorijus i sam Martin otkrili su njegovu neobičnu priču.
„Mrzeo sam da budem u Centru za negu, bili su užasni prema meni. Moji otac ih je, nakon što sam se probudio i otkrio mu to sve, prijavio, ali oni to naravno poriču. Nema šta mi nisu radili, vukli su me za kosu, udarali me metalnom kašikom po zubima da bih jeo… Često su mi davali vreo čaj, šamarali su me, ponašali su se kao da nisu ljudi“, rekao je Martin.
Osim toga, požalio se čak i na seksualno zlostavljanje tako što ga je jedna radnica doma obgrlila nogama i na njegovom telu simulirala seks, dirala ga po genitalijama…
„Oni bi me postavili pred TV koji bi celo popodne radio. Svaki dan je program bio isti, dinosaurus Barni. Bože, koliko sam mrzeo tu emisiju“, priseća se.
Od svega što je doživeo u svom telu zarobljenom u komi, kao najbolniji trenutak navodi ono što je izgovorila njegova majka. Naime, ona je u jednom trenutku stajala pored njega, brišući ga s krpom i posmatrajući njegovo beživotno telo naglas izgovorila „Nadam se da ćeš umreti“.
Martin je to čuo i urezalo mu se u pamćenje. Iako ga je to tada užasno rastužilo, danas je potpuno razume.
„Najgore mi je bilo što nisam mogao da je zagrlim, da joj kažem koliko se lepo brine o meni i da sam joj zahvalan na tome“, u suzama objašnjava Martin.
Nakon punih 12 godina navodne kome, neki radnici doma u kojem su ga negovali počeli se da primećuju promene u njegovom ponašanju, odnosno pokušaje komunikacije. Ubrzo su obavestili roditelje pa je Martin u 25. godini dobio kompjuter s softverom za komunikaciju, uz pomoć kojeg i danas komunicira s ljudima.
Uspeo je i da raznim terapijama unapredi svoje kretanje, a preko interneta je 2008. upoznao svoju buduću suprugu zbog koje se preselio u Veliku Britaniju.
Za njega svaka godina od kome donosi barem neki napredak, pa je tako 2011. uspeo da povratiti deo kontrole nad rukama i glasom, a napisao je autobiografiju „Ghost boy“ (Dečak duh) po kojoj se planira snimanje filma.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com