Prvu vizu pred odlazak u Rusiju radio sam u policiji u Srbiji. Tada su još bili oni plavi (SRJ) pasoši. Ta viza je bila boravišna, ali smo na osnovu nje mogli da registrujemo boravak na određenoj adresi i da dobijemo radne dozvole. Dešavalo se da neki radnici napuste firmu pa ostanu u Rusiji i posle isteka vize. Nekad ih na terminalu prosto propuste, a nekad se dogovore sa carinikom, daju mu neku dolarsku novčanicu i on zatvori oči. U Moskvi su na aerodromima stalno patrolirali policajci i oni su lovili grešnike.
Svakog ko je sumnjiv legitimisali bi i ukoliko ima bilo kakav osnov za kažnjavanje koristili su ga da zaprete nekom kaznom. Onda bi naš čovek počeo da moli, da nudi novac i u većini slučajeva oko sume bi se dogovorili. Bilo je slučajeva da policajci pokušavaju da zbune i one kod kojih su dokumenti ispravni. Krenu sa pretnjama izmisle prekršaj, a dešava se da naš radnik ne zna ruski i onda preplašen ponudi novac a oni ga prihvate.
Mnogi radnici su izbegavali da putuju preko Moskve. Često se letelo preko Istanbula, Praga, Beča. Iz Jekaterinburga je bio direktan let za Tivat. Sredinom 2009. godine iz naše ambasade iz Moskve dobili smo obaveštenje da do kraja juna svi moramo imati radne (ne boravišne) vize. Ujedno i plavi pasoši su važili samo do kraja 2009. godine.
Svaki radnik je radnu vizu morao postaviti u ruskoj ambasadi u Beogradu, i to na osnovu pozivnog pisma koje je morala da mu uradi firma koja ga angažuje. Pošto je ta odluka iznenada i brzo stupila na snagu, naša firma nije odmah mogla da uradi pozivna pisma. Radnicima je preporučeno da se vrate u Srbiju i da sačekaju pozivna pisma. Neki su trebali da čekaju mesec, neki dva meseca.
Inženjerima je preporučeno da odu u Srbiju da izvade nove pasoše i da se vrate u Rusiju turistički. Firma im je plaćala avio-karte. Neki radnici su bojeći se da ih firma neće pozvati da se vrate odlučili da ostanu u Rusiji ilegalno. Među njima je bio i M. P. Nekoliko njih koji su bili bez dokumenata posle mesec dana, dobivši pozivna pisma, krenuli su u Srbiju.
Nekoliko ljudi je propušteno, a nekoliko je vraćeno sa aerodroma. Morali su u migracionu službu jer su im dokumenti nevažeći. U imigracionoj službi platili su kaznu otprilike oko 100 dolara i dobili su izlaznu vizu.
Imigraciona služba je tolerisala jedan prekršaj ne stariji od tri godine. Ukoliko je neko ima dva prekršaja, njemu naredne tri godine nisu hteli da odobre izradu pozivnog pisma. Sve to je bilo u Moskvi. Kad je za M. P. urađeno pozivno pismo on je tražio da mu kupimo kartu za Tivat. Hteo je da izbegne putovanje preko Moskve.
Pošto je bio veliki prijatelj direktora gradilišta on ga je podržao i čak mu je obećao da će jedan podizvođač da ga odveze na aerodrom i da ga uz pomoć svog poznanika provede kroz terminal. Nažalost, taj poznanik tog dana nije bio na aerodromu i M. P. je krenuo kao i ostali grešnici. Carinik ga je vratio nazad i morao je u migracionu službu. Tamo ponovo nije imao sreće. Direktor službe je taj dan diktirao strogoću. Imali su neke probleme sa ilegalnim radnicima iz Uzbekistana i svi službenici su morali da postupaju strogo po zakonu.
Pored ilegalnog boravka M. P. je imao i odavno isteklu radnu dozvolu i migracioni karton stariji od godinu dana. Oni su mu izrekli dve kazne. Prva je zatvorska kazna u trajanju 30 dana, a druga je zabrana ulaska na teritoriju Ruske Federacije u trajanju od pet godina. Na izdržavanje zatvorske kazne odvezli su ga odmah.
Direktor predstavništva je preko jednog poznanika uspeo da stupi u kontakat sa upravnikom zatvora. On je obećao da će ga pustiti iz zatvora pre isteka 30 dana pod uslovom da dostavimo njegovu avio-kartu i da odmah napusti Rusiju. Tako smo i uradili i on je otišao.
Posle nedelju dana on je u Srbiji od nekog rođaka uzeo pasoš (plavi, jugoslovenski u kome je preko slike samo postavljen pečat, nema holograma) i dao ga je nekom falsifikatoru da mu zameni sliku. Na osnovu tog pasoša ljubavnica mu je poslala pozivno pismo za dolazak u goste u trajanju 90 dana. On je sa tim pismom u takvom pasošu u ruskoj ambasadi u Beogradu overio vizu. Brzo je doputovao u Jekaterinburg.
Direktor predstavništva je rekao da neće da ga vidi na gradilištu jer ne želi nove probleme. Međutim, njegov prijatelj, direktor gradilišta, nazvao je generalnog direktora i krenuo sa pričom da bez ljudi ne može da završi objekat i da mu taj čovek neodložno treba. Generalni je popustio i on je nastavio da radi. Radio je do isteka vize i onda se vratio u Srbiju. Opet je od drugog rođaka uzeo pasoš, sve isto je uradio, opet je doputovao u Jekaterinburg, ali novi direktor predstavništva nije želeo da razgovara o njegovom vraćanju na posao.
Dve nedelje je proveo u gradu, viđao se sa svojom Irinom i onda je sam otišao nazad.
U međuvremenu stari pasoši su prestali da važe pa je mogućnost takvog dolaska zauvek otpala. U Rusiju više nije mogao da dođe. Pričali su da je izvadio novi (crveni, srpski pasoš), ali dolazak u Rusiju bio je nemoguć.
Sa Irinom je svaki dan razgovarao preko skajpa. Neki od kolega koji su je poznavali pitali su za njega. Posle mesec dana ona im je pričala da je sa njim nedelju dana provela u Ukrajini. Mužu je rekla da ima simpozijum u Moskvi i otputovala je u Ukrajinu. Oni koji su radili sa njim znali su da nema novca i da je i dok je bio na gradilištu stalno pozajmljivao od njih, a nekima je ostao i dužan. Među njima je bio i jedan koji je poznavao njegovog komšiju.
Preko SMS-a ga je kontaktirao i saznao da je M. P. pred polazak u Ukrajinu prodao kravu. Na njegov račun pričali su se vicevi. Ipak, posle dve nedelje on se iznenada pojavio u Jekaterinburgu. Svi su se začudili, pitali su se kako je uspeo da dođe. On im je objasnio da mu ruska migraciona služba u dokumentu koji je dobio nije upisala matični broj koji je kod nas obavezan i u pasošima i u ličnim kartama. Za inostranu službu to je bilo nebitno.
Tu okolnost je iskoristio tako što je u Srbiji zvanično promenio ime i prezime i sa novim podacima izvadio pasoš. M. P. postao je P. M. Sve priče vezane za prodaju krave prvo je negirao, a onda bi svakom ko to pomene uzvraćao ružnim i vulgarnim rečima. Pošto smo objekat završavali, svi smo morali nazad u Srbiju.
Dve godine kasnije P. M. je radio na novom objektu u Ufi. Sa Irinom je i dalje bio u kontaktu, nekad bi ona imala simpozijum pa bi dolazila u Ufu, a nekad bi on molio za nekoliko slobodnih dana pa bi odlazio u Jekaterinburg. U Ufi je radio i njegov sin koji je stanovao sa njim u istom stanu i bio je svedok očevih grehova.
(Goran Antonić, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com