U potrazi za boljim životom, naš čovek iseljava se najpre u Kanadu, pa na Floridu…
Snovi o boljem životu tamo negde ostali su raspršeni, pa rešava da se ipak vrati domu svom…
1. septembar
Naplatio pare od osiguranja. Zgadila mi se ova Amerika. Kao i Kanada, uostalom. Ubeđujem familiju da odemo u Diznilend. Posle ćemo da smislimo gde ćemo i kako ćemo…
8. septembar
Potrošio pare od osiguranja. Ne znam kuda ćemo, deca bi već trebalo da pođu u školu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me uputi u to kako da kupim stan u Sarajevu. Učimo ubrzano gramatiku, ja već uspešno razlikujem ekavicu i ijekavicu. Deca brkaju meko, mehko i tvrdo ‘c’, zaboravljaju da umetnu ‘h’ gde treba, palatalizacija im nijedna ne ide od ruke. Šta li će s nas biti.
24. oktobar
Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan što bi prodao knjižaru i da ima ope’ jedan u opštini koji bi pogurao za stan, ukoliko… Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan.
25. novembar
Papiri za stan u Sarajevu sređeni, sreći nema kraja. Mi smo bez para. Deca ne idu u školu. Svi pomažemo u obližnjoj samoposluzi, imamo dovoljno za motel i kartu. Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokušavamo da shvatimo trenutnu političku situaciju. Ja imam problema sa razumevanjem unutarnjih granica, nismo se valjda za to borili. Kažu mi da malo puno naginjem unitarističkoj politici, a da opet nisam dovoljno ekstreman da mogu lako da preživim političku realnost. Kažu mi isto tako da ne trabunjam.
24. decembar
Poslednje pripreme za put. Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Božića, biće prazan avion. Teraju me da kupim leviske, ne mogu više da me gledaju u dronjcima. Fino smo se svi obukli, poneli smo nešto baterija, sveća, mleka u prahu, kafe i dve-tri čokolade, da obradujemo naše. Poslednja noć na ovom severnoameričkom kontinentu. Nalet ga bilo, i onog ko ga otkri, i ove što na njemu žive.
25. decembar
Prvi dan Božića. Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama. Samo da se dočepam aviona. Nalećem na Deda Mraza u bermudama, šaljem ga u neku stvar. Predajemo stvari, oduzimaju nam vreću sa pirinčem i otpakovane vreće mleka u prahu… kažu zabranjeno po nekom njihovom zakonu. Ovo je već prevršilo meru. Psujem tečno. Oni se smeju. Budale. Stjuardesa me upozorava na to da pazim kako se ponašam nakon što sam ljubazno stisnuo pilota i viknuo mu na uvo: „Vozi Miško!“.
27. decembar
Amsterdam. Mmmm, osećam miris Evrope. Zadržavaju nas u policiji, kažu istekla nam oba pasoša, i crveni i plavi. Ma, koji ste mi vi – mislim se ja – tamo se ja više ne vraćam. Fino mu kažem: „No Amerika, no, niks, kaput, finito…“ Prenoćili u policiji. Uzeli nam tariguz i sveće, kažu treba da prođe neko ispitivanje. Baš smo nadrljali. U policiji upoznajemo puno našeg sveta, svi idu na drugu stranu. Sveće mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija. Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo. Niko ne primećuje.
31. decembar
Nakon dve noći prespavane na amsterdamskom aerodromu, evo nas na putu za Beč. Svi smo se već međusobno posvađali. Optužuju me da sam ih ja uvalio u sve ovo, bez njihove volje. Ubeđujem ih da ne lupetaju i da ponavljaju gradivo, već smo skoro kući. Slećemo u Beč. Ah, Wienna, Shtrauss, Waltzer, Dunau – jes’ klinac. Policija nas odvaja na poseban izlaz.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com