Kako godine idu, napori i obaveze i mnogo toga obeshrabrujućeg se nižu, i sve više se trudimo da radimo samo ono za šta smo sigurni da će nam uspeti, da ne pravimo nikakve rizike. Međutim, rizik je neophodan – bez njega se ne osećate kao da zaista živite.
Svi mi volimo uspeh, ali ako bi trebalo da se prisetimo neke upečatljive uspomene iz ranijih dana, da li bi to bila ona kada smo baš puno učili i onda dobili visoku ocenu iz teškog predmeta? Jeste to bio veliki uspeh, bar tada, ali teško da je sećanje na to upečatljivije od neke ludosti koju smo napravili, možda se i isprepadali jer smo sebe zaista doveli u opasnost, ali kako smo uživali u tom uzbuđenju! Koliko smo se živim osećali!
Ne kažemo da treba odbaciti svaki oprez. I, da, u životima mnogih postoji sada i porodica o kojoj treba voditi računa, pa nije dobro samo se ludirati i misliti samo na ono što je nama uzbudljivo i zanimljivo. Međutim, ako baš stalno „igrate na sigurno“, osećate se sve više i više umrtvljeno, sve manje živo, postajete nesrećni i bezvoljni. I ne samo da ste nesrećni i bezvoljni vi već ne činite nešto zaista dobro ni za decu (teško da žele nesrećnu, tužnu, deprimiranu mamu) ni za partnera. Niko tu ništa dobro ne dobija.
Pored toga, konstantno „igrati na sigurno“ vam, ma koliko to paradoksalno moglo zvučati, ne donosi osećaj sigurnosti. Naprotiv, što se vi više čuvate od svake neizvesnosti, sve se više plašite – i nalazite sve više stvari koje bi trebalo izbegavati jer su neizvesne, a posledice bilo kakvog neuspeha, makar i nakon najmanjeg rizika, čine vam se sve više i više zastrašujuće. Osećate se poput uplašenog miša koji se boji da makar njuškicu pomoli iz rupe.
A ako rizikujete? Nekad ispadne da ste otišli predaleko, ali i iz grešaka se uči – i usput naučite da ni posledice neuspeha nisu bile ni približno toliko strašne kao što ste strahovale. A već samim tim što ste pokušale nešto iole rizično osećate se više živim, radosnijim, aktiviraju vam se sposobnosti i instinkti za koje ste zaboravile da ih imate.
Zato, ne bi bilo loše povremeno rizikovati. Ne mora taj rizik da bude ništa krupno – svakako da vam ne predlažemo da životnu ušteđevinu, ako je imate, uložite u neki krajnje neizvestan i sumnjiv posao – samo da je nešto što vas bar malčice plaši, bar malo ima ukus neizvesnog. Možda da izađete u toj izazovnoj, pripijenoj haljini (ako niste navikle na takvu vrstu garderobe), otputujete same na produženi vikend u neki drugi grad u kome nikog ne poznajete, ili nešto slično. U početku bude zastrašujuće, osvrćete se svaki čas, ali nakon toga dođe divno, oslobađajuće osećanje i osećate se mnogo življe nego što ste se osećale jako, jako dugo. Toliko da s lakoćom ignorišete vulgarnu opasku nekog besposličara, a ni iznenadan pljusak u tom drugom gradu ne pokvari vam raspoloženje – hej, i to je deo avanture, i razlog da se nasmejete i tako nasmejane, mokre kose, otrčite nazad u sobu, osušite kosu, presvučete se i nastavite da se dobro zabavljate.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com