Iako se osećam Kanađaninom i volim Kanadu, sve što sam stariji i kada dođem u Srbiju obuzme me neki osećaj mirnoće kada sletim u Beograd. Taj osećaj nikada nisam imao dok sam bio mlađi.
Ranih sedamdesetih moji su otišli za Kanadu i ja tamo odrastao. Kada negde živite od malih nogu i kada vam se tamo sve prvo dogodi u životu, to je vaša zemlja. Bar tako ja mislim i osećam.
Prvo držanje za ruke, prvi poljubac, prva ljubav, prvi raskid, prvo „umreću zbog nje”, ma sve prvo. Iako sada živim u SAD moja zemlja je Kanada i ja se osećam Kanađaninom, ali… Uvek postoji neko ali.
Sestra i ja smo kod kuće morali da pričamo srpski. Moji su govorili da deca znaju kada dođu u Jugoslaviju da pričaju sa babama i dedama, rodbinom i drugom decom. Iako smo zbog toga puno negodovali, sada mi je drago što su zbog toga bili strogi a mi nismo zaboravili srpski jezik.
Uoči raspada, mislim druge, Jugoslavije, moji su sa zarađenim penzijama odlučili da se vrate. Nije ih moglo zaustaviti nikakvo moljenje, preklinjanje pa čak ni moje blef pretnje.
Dosta im je bilo Kanadske zime i snega i vožnje po ledu. Svega im je bilo dosta, samo žele da se vrate kući a ta kuća za njih uvek bila Srbija. Vratiše se oni a sa njima i sestra.
Ja sam dolazio svake godine da ih obilazim, prvo sam a posle i sa porodicom. Mada su rekli kada su odlazili da ih Kanada više nikada neće vidite za moju su svadbu došli su srećni i stvarno uživali ta tri meseca. Tata je govorio da mu je to bio najlepši odmor u životu a i mama se sa tim složila. Još pamtim kada su odlazili da nisu bili baš toliko srećni što se vraćaju ali njihov život je bio sada u Srbiji a njihova kuća tamo.
Svaki put kada sam dolazio za Srbiju, moja predobra, sada pokojna majka, posle nekoga vremena uvek bi mi postavljala isto pitanje. I to uvek kada bi mi ispržila krompir, i niko na ovom svetu nikada neće moći da isprži krompir kao moja majka, sa onim tankim ljutim kobasicama i žutim senfom iz one čašice.
Pitala bi: „Sine, je l` bi se ti mogao vratiti da živiš ovde”?
A ja bih uvek isto odgovarao: „Kako majko da se vratim, ti znaš da je tamo sav moj život. Tamo je kuća.”
„Znam sine, znam. Majka onako pita”, odgovorila i brzo bi se okrenula da joj ne vidim suze.
Mog starog više nema već pet godina, a tri godine nema ni moje majke. Nema više najboljeg prženog krompira na svetu i nema više pitanja o povratku. Nema više čekanja da se vratim kući iz provoda. Nema više obraćanja mome ocu: „Joj, još ga nema”. I odgovora: „Što si luda hajde u krevet, ili kod neke spava ili je u zatvoru, u oba slučaja znaćemo ujutro, ili će doći kući ili ćemo ga izvlačiti iz zatvora.”
Ne, nikada me nisu izvlačili iz zatvora. To nikada ne bih uradio mojim roditeljima. Nema više ni malo pomerene zavese u tami da se vidi kada sam došao kući i parkirao kola, pa tek onda da se ode na spavanje. Nema više, kada se probudim, da me pita kada sam stigao, a ja da joj odgovorim: „Što me pitaš kada znaš.” Tada bi mi opsovala „mamu mangupsku”.
Mislim da samo mi na Balkanu imamo psovku gde ti rođena majka psuje majku.
Uvek kada dođem u Srbiju moja sestra mi isprži krompir i tanke ljute kobasice i kupi onaj žuti senf. Iako je sve super ukusno, ipak nekako nije lepo kao kad ga je majka pržila.
Nikada to nisam sestri rekao, niti bi ikad spomenuo, ali mislim da ona to nekako zna i oseća.
E, sada dolazimo do onog ALI sa početka.
Iako se osećam Kanađaninom i volim Kanadu, sve što sam stariji i kada dođem u Srbiju obuzme me neki osećaj mirnoće kada sletim u Beograd. Taj osećaj nikada nisam imao dok sam bio mlađi. Pogotovo kad se vratim. Kada uđem u stan koji su mi roditelji ostavili, sve je onako kako ga je ona poslednji put ostavila. Umrla je dve nedelje pre nego što smo deca i ja stigli na odmor u Srbiju.
Osećam da me krv vuče pradedovini, dedovini i očevini. Znam da je Srbija deo mene i uvek će biti. Znam da se uvek divim njenim lepotama. Uvek se radujem njenim pobedama. Moja deca se oduševe uvek kad su tamo. Znam da su ponosni na svojih „50 odsto serbian blood”.
Ja to sve znam. Ali da li bih mogao da se vratim tamo da živim? Stvarno još nisam siguran, ali nije više onaj osećaj koji sam imao kad sam bio mlađi.
Sad mi je veoma teško i žalim što je nisam bar jednom slagao i rekao: „Možda jednog dana majka, naravno da ću se vratiti”!
Ona bi znala da to nije istina, ali makar ne bi pustila suze kao mnogo puta pre toga. Moja predobra majka.
(Luka Tomić, Vilminton, Delaver SAD, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com