Nakon mnogo godina srela su se dva prijatelja, nekadašnja zatočenika koncentracionog logora.
„Jesi li oprostio nacistima?”, upita prvi.
„Da”, odgovori drugi.
„E pa, ja nisam! I nikada i neću! Mrzim ih iz dna duše i tako bih se rado osvetio samo kad bi mi se pružila prilika za to”, pun besa na to odvrati prvi.
„Onda si ti još uvek njihov zatočenik”, s tugom izgovori drugi.
Iz ove kratke priče, lako je shvatiti suštinu čina opraštanja: osloboditi sebe (od patnje, mržnje, zameranja, zavisti i još mnogo teških emocija). Kad nekome oprostimo, ne znači da smo odobrili njegovo ponašanje, ne znači da smo ga opravdali, pomilovali ili zaboravili šta je ta osoba rekla ili uradila. Takođe, ako oprostimo, ne znači da moramo da se pomirimo s tom osobom. Ne moramo se s njom nikada više videti ni čuti, jer opraštanje ne traži društvo niti objekt. Ono se odvija unutar nas, i niko nikada ne mora da sazna za to, ako mi ne želimo. Opraštajući, sebe oslobađamo iz ropstva teških emocija, loših misli i namera, mračnih slika. Tako, na energetskom nivou, u sebi stvaramo mesto za neke druge emocije, misli i stanja, koje po našem izboru mogu biti i lepe i unaprediti kvalitet našeg života, piše Sensa.
Oprostite onima koji više nisu sa vama
Ova forma opraštanja zaista je teška, zbog toga što osoba koja nas je na neki način povredila više nije fizički prisutna u materijalnom svetu. Situacija je još teža ukoliko je u pitanju neka bliska osoba ili član porodice. Međutim, jako je važno baš njima oprostiti, kako bismo i sebe i njihove duše oslobodili od tereta prošlosti i otvorili vrata za novu, svetliju budućnost .
Ne možete vreme vratiti unazad. Ne možete vratiti ni njih. Ali možete – i to već danas – oprostiti. Oprostite sebi zbog možda predugog ili prejakog zameranja. Oprostite njima. Oslobodite se tog tereta koji nosite na leđima koji vas povija ka zemlji i zaustavlja dah.
Obratite im se, napišite ili izgovorite neizgovoreno. Iako njihova tela nisu s vama, duše žive večno. Uradite ono što osećate da će vam doneti olakšanje: idite u crkvu i pomolite se, idite u šumu i vrištite, posećujte terapeuta, plačite, udarajte jastuk. Samo krenite – značiće vam.
Oprostite onima koji ne mogu da oproste vama
Ma koliko da radimo na razvoju svojih vrlina, na svojoj duhovnosti, razumevanju, empatiji, ipak smo samo ljudi i grešimo. I tako, nekada, u periodu slabosti ili u afektu, kažemo ili uradimo nešto zbog čega nam bude žao, za šta mislimo da je moglo i trebalo da bude drugačije. Ali vreme ne možemo vratiti unazad, ni progutati izgovorene reči, ni poništiti učinjeno.
Shvativši da smo pogrešili, izvinimo se osobi kojoj mislimo da smo naneli štetu i iskreno se pokajemo. Međutim, dogodi se nekada da i uz sva naša izvinjenja, objašnjenja i kajanja, neki ljudi jednostavno ne žele da oproste. Na nama je onda jedan težak, ali jako važan zadatak: oprostiti njima to što ne mogu oprostiti nama. Potrebno se potruditi pronaći razumevanje za njihovu povređenost, uvređenost, proživljenu bol ili razočaranje zbog naših reči ili dela. Ne možemo nikoga da nateramo da nam oprosti ako nije spreman. Imamo uticaj samo na svoje emocije, misli i postupke. Moguće je da oproštaj u ovakvim situacijama energetski „omekšava” osobu i da ona s vremenom menja svoj kruti i optužujući stav prema nama. Jer, oproštaj uvek nosi dobrobit za sve strane.
Najteži zadatak – oprostiti sebi
Čini se kao da smo ponekad sposobni svakoga da razumemo, svakome da pronađemo opravdanje i damo drugu šansu, osim sebi samima. Zašto je to tako? Sebi najteže opraštaju osobe koje su kroz život često i/ili dugotrajno bile izložene kritici, isticanju grešaka i loših postupaka, kojima se roditelji ili nastavnici nisu nikad izvinjavali ili su to činili retko, koji nisu nikada bili pohvaljeni kada urade nešto dobro (ili su to bili retko). Takve osobe su s vremenom usvojile ubeđenje da nisu vredne izvinjenja, da uvek greše i ne vide razloge za oproštaj sebi, jer ne znaju ni kako bi to uradile. Sebi teško opraštaju osobe koje ne vole sebe, i koje sebe doživljavaju kao večitog krivca. Važno je da shvatite da je opraštanje proces, a ne jednokratni čin, i da se događa na više nivoa, od kojih je kognitivni samo jedan (ostali su emotivni, duhovni, psihološki i fizički). Opraštanje sebi podrazumeva prihvatanje prošlosti i učinjenog kao jedinog mogućeg scenarija i odustajanje od iluzije da se može promeniti prošlost.
Pomislite kako biste se u toj situaciji ponašali prema svom detetu, ili nekome koga volite, pa pokušajte da to osećanje, te reči i postupke promenite i u odnosu prema sebi. Pomislite na sve ono dobro, lepo i plemenito što ste ikada uradili, i zapišite. Spoznajte sebe kao celovito biće – jedinstvo dobrih i loših osobina, vrlina i mana, senke i svetlosti. Sigurno postoji bar nešto ispravno u vašem iskustvu, jer, kao što kaže Paolo Koeljo: U životu ništa nije potpuno pogrešno. Čak i sat koji ne radi, dva puta dnevno uspe da bude tačan.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com