Šta tačno – i zašto – govore ljudi pred svoju smrt. Šta po tom pitanju kažu biologija, antropologija i lingvistika. Da li u čuvene „poslednje“ reči nešto što se može nagovestiti. Time se u svojoj knjizi bavi i Liza Smart koja je o tome, iz perspektive lingvistike, napisala knjigu „Words on the Threshold“.
U toj knjizi, između ostalog, spominje i kako je njen otac, Mort Feliks (uvek se šalio kako to na latinskom znači ‘srećna smrt’) podnosio poslednje tri nedelje života kada je, omamljen boli i lekovima protiv raka, lebdeo između ovoga i onoga sveta.
Transkribovanje njegovih „brbljanja“, kaže, dalo joj je određeni osećaj smirenosti pre njegovog odlaska, piše The Atlantic.
„Dosta. Hvala, i volim te i dosta“, rekao je supruzi Suzan veče pre nego što ga je pronašla mrtvog.
Taj klinički psiholog puno je govorio pre smrti, ali malo šta je moglo da se hvati.
„Ima toliko toga u tuzi“, rekao bi.
„Spustite me odavde“, rekao bi drugi put, a halucinirao je i anđele i tvrdio da je soba koja je bila potpuno prazna, prepuna ljudi.
On je jedan od 181 osobe čije je predsmrtne rečenice Smart zapisala, pokušavajući da pronađe neku matricu, neku zajedničku tačku.
Nije to jedna od onih romantizovanih sabranih „poslednjih reči“ od Cezara nadalje, već antropološka studija o tome šta nam prolazi kroz glavu kada smo svesni da je kraj blizu.
Ideja je da se prouči „psihičko stanje tačno pre smrti“. Time se bavio i antropolog Artur MekDonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija na osnovu njihovih zanimanja (političari, filozofi, pesnici…) i zaključio da „ljudi bliski vojnim zanimanjima“ imaju najviše zahteva i naredbi, filozofi, matematičari i edukatori pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su „škrti“ na rečima.
Nemački stručnjak Karl Gutke u svojoj knjizi „Last Words“ kaže da je MekDonald pokušao da kvalifikuje rezultate. O komunikaciji pre smrti knjige su napisale i medicinske sestre Megi Kalahan i Patriša Kelej, i to 1992.
„Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi“, stoji u njihovoj knjizi.
Poslednje reči Džordža Buša Starijeg. bile su „volim i ja tebe“, kao odgovor na rečenicu „volim te“ koju mu je rekao sin, Džordž Buš, Mlađi.
U članku iz septembra u nemačkom magazinu Der Spiegel, lekari otkrivaju koliko ljudi u trenucima smrti mahnito psuje, ili doziva imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku zove i majku.
Delijium, zbog lekova ili temperature, je priča sama za sebe.
Najčešće se spominje „mutnost“ ili „osećaj kao da lebdimo“.
Mnogo znamo, piše Atlantic, o počecima govora od boravka u majčinoj utrobi pa nadalje, ali sam je kraj i dalje obavijen tajnom. Upravo je zato Liza Smart započela saradnju s psihijatrom Rejmondom Mudijem Jr. koji se bavi iskustvima sa same „ivice smrti“, a koji je 1975. napisao hit-knjigu „Life After Life“.
Zajedno su napravili i Final Words Project, sajt koji se bavi životom, smrću, svesnošću i lingvistikom.
Uvek kao primer Smartova tu navodi svoga oca, koji je koristio fraze koje nama nisu imale smisla (ali njemu jesu).
„Moram da idem dole, moram se odvojiti“, kao da mu telo lebdi između nečega.
Onda je bilo i mnogo ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!) koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu.
Ponavljao je Feliks i brojeve i pokrete, dok su neki drugi umirući, piše Smartova, pričali metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nešto treće…
Metafore o odlasku primetile su i Kalahan i Keli i zabeležile to u svojoj knjizi.
„Kao da znaju da im je vreme da umru“, kažu. Prisećaju se da je jedan pacijent ponavljao „kad bih samo mogao pronaći kartu, samo kad bih mogao pronaći kartu, bio bih kod kuće“.
Razumevanje lingvističkih matrica i razloga zašto se komunicira kako se komunicira pre umiranja moglo bi uveliko da olakša razumevanje smrti, ali i šta nam oni koji umiru žele reći.
Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom tehnologije danas se živi dugo i umire polako, u institucijama. Zbog toga je komunikacija jako važna.
Iako je knjiga Smartove „obojena“ željom da se pogleda u život posle života, ona je i dalje jedna od retkih pisanih ostvarenja na jednu vrlo zanimljivu, a zanemarenu temu, prenosi Express.hr.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com