Titanik je potonuo pre tačno 108 godina, ali detalji ove pomorske tragedije koja nikad do kraja nije sasvim razjašnjena ne prestaju da intrigiraju ljude.
Brod je potonuo u noći između 14. i 15. aprila 1912. oko 740 kilometara od najbližeg kopna, a prvi brod koji je došao u pomoć stigao je sat i po nakon potonuća – dugo nakon što je i poslednja žrtva u ledenom moru umrla. Temperatura vode te večeri iznosila je 2,2 Celzijusa, a ljudsko preživljavanje iznosi tek 15-ak minuta.
Živote je izgubilo 1517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prve klase: spasilo se 63 procenata njih. Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spašavanje koji su ukupno mogli da prime tek oko 1100 putnika – polovinu onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu – ali i to je bilo u skladu sa zakonskim propisima toga doba i smatralo se dovoljnim.
Uprkos tome, tek je 700 putnika uspelo da uđe u čamce za spašavanje; većina ih je poluprazna napuštala Titanik i u skoro svakom je bilo još slobodnih mesta.
Ali, šta se dogodilo s telima preminulih? Istinu o tome skrivaju tajni telegrami, čiji su autori verovali da nikad neće izaći u javnost.
U tim telegramima je jasno da je kapetan jednog od spasilačkih brodova, Mekej-Benet, želeo da iz ledene vode izvuče sva tela. Međutim, ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su pronašli.
Tada su doneli kontroverznu odluku – izbaciće leševe putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi im ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase.
Naime, mišljenje posade je bilo da oni imaju veća prava na dostojanstvenu sahranu. Od 334 pronađenih tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u bespućima Atlantskog okeana. Istinu o tome šta se dogodilo krili su dugo poverljivi telegrami, koje su naknadno istoričari iskopali iz tajnih arhiva.
U prvom telegramu kapetan je napisao „Apsolutno morate dovesti sva tela koja stanu na spasilački brod“.
Međutim, s broda Mekej-Benet ubrzo je odgovoreno „Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela sahrane na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodica da ih zadržimo?“
Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je da će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni njihovim porodicama.
Kad se SS Bremen, brod koji je plovio iz Nemačke za Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su da vrište.
Bremen se pridružio brodu Karpatija, a njihova misija je bila da sakupe ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli videti bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali prsluke za spašavanje. Danima nakon potonuća, celo mesto tragedije pretvorilo se u ogromnu vodenu grobnicu, s gustom maglom, zvukom zapljuskivanja talasa, zaleđenim leševima i rečima sveštenika koji ih je ispraćao.
„Videli smo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njene grudi“, posvedočila je Džoana Stunk, putnica Bremena.
„Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili obučeni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama.
Jedna žena je imala pojas za spašavanje i dvoje dece u rukama.“ Posada je sve zajedno opisala kao „hladno, mokro, jadno i neutešno“.
Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je da uništava pojaseve i tela su počela da nestaju u dubinama okeana. U junu iste godine pronađena dva tela kako plutaju okeanom. Bila su to tijela brodskog konobara i kuhinjskog radnika.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com