Lepo bi bilo imati tihe, fine susede, ali mnogi od nas ih nemaju. Jedna od neprijatnijih varijanti je kad se vaši susedi – a zidovi koji vas dele od njih su toliko tanki da bi se čak i razgovor čuo – redovno glasno svađaju, uz mnogo vike, treskanja vratima i slično.
Šta je tu posebno neprijatno? Pored buke koju ste prinuđeni da slušate, buka povišenih glasova i tuđih sukoba dodaje na neprijatnosti; plus, teško bi bilo tražiti od nekog da prestane da se svađa, svašta bi vam mogli reći, od toga da gledate svoja posla i da vas se njihovi odnosi ne tiču, pa do uvreda i vulgarnosti. Možete pokušati sa zvanjem policije zbog remećenja javnog reda i mira (nesumnjivo je da ti ljudi imaju problema kad se stalno svađaju, i možete vi da saosećate s njima, ali stvarno niste dužni da zbog njihovih loših odnosa trpite vi), ali nije verovatno da bi to urodilo plodom.
Ono što ponekad urodi plodom je psihološki trik: naime, ljudi su češće skloni tome da promene ponašanje ako ono što su prethodno činili može nekako da prođe kao nešto blaže, nekakav propust, omaška. I, kako to vama pomaže, šta vi tu da uradite? Da se pretvarate da ne znate da je reč o svađama; da, umesto toga, učtivo kažete susedima da su malo preglasno pustili televiziju ili radio dok je na programu bila neka teška drama i da ih zamolite da radio ili televizor utišaju. Ako se vi tako postavite, teško da će vam oni objašnjavati o čemu se zapravo radi, a na: "Možete li, molim vas, da utišate televizor?", ne mogu da vam kažu da gledate svoja posla, jer se i vas tiče to što oni "puštaju televiziju" toliko glasno da ih ceo komšiluk čuje.
Ne garantujemo da će uspeti, ali možete pokušati. Nekada se na takav komentar ljudi dovoljno postide da bar na neko vreme postanu tiši, a ako ne bude tako, teško da tu ima pomoći (ukoliko ne računamo pokušaj da svoj stan zvučno izolujete).
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com