Sveti Nikola je jedna od najčešćih srpskih slava, ali često izaziva nedoumice kod ljudi koji nisu upoznati sa tradicijom i običajima. Neki je slave kao posnu, neki kao mrsnu a sada je teolog SPC Hadži Dragan Popović objasnio koje običaje treba obavezno ispoštovati na Nikoljdan, piše Mondo.
– Jeste Sveti Nikola najčešća, ali nije najveća slava, to je greška. Nije to najveći svetitelj, ima činova nebeskih viših. Najveće slave su Hristovi praznici, Bogorodičini, Jovan Krstitelj… Arhangel Mihail… Arhistrateg nebeske vojske, general armije anđela. A Sveti Nikola je sto posto najčešća slava jer su se tada ljudi najviše krstili – rekao je Popović.
– Sveti Nikola je najčešća srpska slava ili krsno ime, to je dan kada se prvi predak porodice krstio ili gde su se čitave porodice krštavale. Taj dan su uzimale za svog predstavnika pred gospodom i čuvara svoje duhovnosti. Svaki dan je neki praznik, pa imamo raznih slava ali po slavi možemo da odredimo kada je neko primio hrišćanstvo.
– Poreklo slave je ipak od Svetog Save, koji je to utemeljio jer je želeo da na svaku srpsku glavu zalepi po stranicu Svetog pisma. Da li je uspeo, ne znam do kraja ali mi moramo da se trudimo da se to nastavi, njegove poslednje reči bile su, molim vas koji dolazite posle mene, da nastavite ono što ja zbog kratkoće vremena nisam uspeo da učinim. Mi bi trebalo da pomognemo i objasnimo kako se šta radi i na koji način – rekao je teolog a onda objasnio kako treba slaviti slavu.
Često slušamo o slavama koje se slave po restoranima, greškama sa običajima, pripremom trpeze, događajima u domu koji nisu u skladu sa tradicijom… Teolog Popović kaže da ne osuđuje ako neko slavi u ugostiteljskom objektu, ali da slava ne može da prođe bez određenih stvari.
– Slava je žito, vino, kolač, sveća, bosiljak, vodica i tamjan. Sveštenik pre slave osvešta kuću, blagosilja vaš dom i s tom vodicom se mesi kolač. Za svaku slavu se sprema žito, i to je slava, a ono drugo što mi time nazivamo podvodi se pod reč žurka! Ne krivim nikoga ko slavi u restoranu, znam više sveštenika koji su slavili u parohijskom domu jer imaju toliko prijatelja i rodbine, a žele sve da ugoste. Slava treba da bude bez duvanskog dima i priče o politici. Vrlo retko idem po slavama, jer stvarno želim da se na slavi osećam lepo i duhovno – rekao je on.
Žito mora da bude prisutno na slavskoj trpezi, ali s kolena na koleno, neki su prestali da služe žito na slavi verujući da njihovi preci to nisu radili.
– Preci su i prali rublje na ruke, a mi imamo mašine za veš. Ne može to baš tako da se gleda. Ali za svaku slavu mora žito, preko njega i beskrvne žrtve koljiva, pominjemo pretke koji su nam doneli slavu. Nismo mi pali sa neba niti nikli iz zemlje, moramo da poštujemo pretke i jedinu vezu sa njima imamo preko crkve.
– Pre svega, važan je običaj poklanjanja darova deci. Uveče se deci ostavi na prozor, kada zaspu, poklon a ujutru kada se probude smatraju da je to Sveti Nikola poslao. I jeste, preko roditelja, to je glavni običaj. Inače postoje i trenuci i mesta u zemlji gde se ni kolač ne prinosi za slavu. To je običaj jer su ljudi došli iz drugih krajeva, i nadali se da će se vratiti i tamo nastaviti da slave. To je zavetni običaj ali nema utemeljenje u sadašnjosti. Kolač, vino i žito su obavezni za svaku slavu, to je kao mala kućna liturgija.
Da li je Sveti Nikola uvek posna slava?
– Uvek je posna slava, jer je za vreme Velikog posta, koji je treći po strogoći. Prvi je Vaskršnji, pa Bogorodičin, pa je na trećem mestu 40 dana Božićnog posta. Treba to ispoštovati jer apostol Pavle kaže da nagradu dobija samo onaj ko se takmiči po pravilima – rekao je on.
Šta ako odemo kod prijatelja ili rođaka na slavu, a domaćini iznesu pred nas mrsnu hranu? Ovo pitanje izazvalo je blago negodovanje kod teologa, koji kaže da se to graniči sa grehom.
– Ja sigurno na takve slave ne idem, zaista to moram da kažem. Trudim se da to i ne vidim, rekao sam već, to je neprimereno… Ako nešto radiš, radi kako treba i u slavu svetitelja i Boga. A ne na slavi, gde treba ugoditi Bogu, ti se grešiš!
– Prvi ljudi u Raju su postili, nije bilo mrsa, i posle toga su jeli sa drveta života. Mi danas imamo tu privilegiju da postimo i onda se pričešćujemo svetim pričešćem, i tada mi koji postimo osećamo blagodati te rajske sredine i shvatamo da hrana nije neka fiziološka disciplina i preživljavanje, već su to blagodati Božje – rekao je on.
– Nije najvažnija hrana, već da se mirimo, kajemo, praštamo, u toj pozornici svetskoj sedišta nas vernika su rezervisana samo tamo gde su sedišta za pokajanje i praštanje. A mesto na bini je samo za gospoda.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com