Pre pola veka pitoreskni gradić na Siciliji, Pođioreale, pogodio je zemljotres zbog kojeg je većina ljudi napustila grad zauvek. Međutim, napuštene zgrade i dalje stoje. I tako je taj grad postao grad duhova, zarobljen u vremenu pre zemljotresa.
Popločane ulice okružene su raskošnim palatama s ukrašenim kamenim tremovima i dvorištima u arapskom stilu. Bili su to nekad domovi bogatih poljoprivrednika i zemljoposjednika, a danas u njima vreme provode psi lutalice.
Sicilijanci su ovo mesto nazvali modernom Pompejom, jer ovo je muzej na otvorenom koji se odupire prirodi. Po zamisli gradonačelnika Novog Pođiorealea, gradića izgrađenog niz dolinu nakon zemljotresa, područje bi uskoro moglo biti prepuno života, piše CNN.
„Od zemljotresa iz 1968. godine ovo predivno selo je prazno. Želim ga izvući iz mrtvih i napraviti da ponovno bude sjajno, kao što je bilo i u prošlosti“, kaže Đirolamo Kanđelosi.
Njegova ideja nije puko sanjarenje, pripremio je arhitekte, a jedino što mu nedostaje su sredstva kako bi svoj plan mogao da sprovede u delo. S prikupljanjem istih započeo je na globalnom nivou, i najpre se obratio bivšim stanovnicima i njihovim porodicama. Danas njih 5.000 živi u SAD-u, 4.000 ih je u Australiji i veruje su da u te zemlje emigrirali nakon zemljotresa.
Kanđelosi veruje da može da nolstalogom pridobije nekadašnje stanovnike da ulože u svoje stare domove, ali i privuče novac ostalih turista koji bi hteli da dobiju predivan komadić Italije po povoljnoj ceni.
„Putujem svetom kako bi se povezali sa lokalnim porodicama koje su otišle davno ali još uvek su duboko povezani sa svojim rodnim mestom i žele da pomoglu“, kaže gradonačelnik. Nada se da će „turisti koji vole Italiju, mali graditelji stambenih naselja i migranti iz Pođiorealea koji sada žive u drugim zemljama, pomoći“.
Ovo je samo još jedan u nizu primera italijanskih gradića duhova koji koriste ovaj radikalni način da bi se spasili od zaborava. Na nizu drugih lokacija takve stare kuće, onima koji se žele doseliti i nešto uložiti, prodate su po ceni od jednog evra. Ovde bi i ta ponuda mogla biti na stolu, dok su god investitori spremni da daju i 50.000 evra koliko je potrebno da se stara zdanja renoviraju, kad se obnove ulice i trgovi i infrastruktura.
Onaj ko je spreman da uloži treba da bude svestan da kupuje komadić italijanske prošlosti. Grad, čije ime u prevodu znači „kraljevski brežuljak“ osnovao je 1642. godine princ kojem je to područje darovao Ferdinand IV.
Legenda kaže da je to ranije bilo naselje koje je izgradio Elimo, trojanski heroj koji je pobegao iz svog gorućeg grada i utočište pronašao u tim tihim i mirnim brežuljcima i šumama uz planinu Castelaco. Pođioreale je tokom vekova narastao u imućan grad sa velikim trgom, crkvama i hramovima s pogledom na netaknutu dolinu.
Bilo je to idilično mesto pre nego što ga je pogodio zemljotres. Podsetnici na tu tragediju i dalje su prisutni. Ispod urušenih zidova i dalje su stara kola hitne pomoći iz 60-ih. Deo tog starog grada danas spasilačke službe i njihovi psi koriste kao vežbalište u slučaju zemljotresa.
Teoretski nije potrebno puno da bi se grad vratio na staru slavu. Uprkos lošem stanju, ima dobre sadržaje. Tu je i biblioteka, pozorište, bolnica, pijaca, sirotište i mala gostionica za putnike namernike. Neke građevine još uvek nose imena svojih pređašnjih stanara, što je atrakcija koja privlači one u potrazi za bivšim porodičnim domom u tom starom gradu i njegovim uličicama.
Gradonačelnikov plan je da se grad pretvori u utočište za slikovite kuće, butike, preduzetnike, restorane, barove i prenoćišta. Priroda koja ga okružuje i dalje je savršena, uz mirne maslinjake i livade na kojima pasu ovce. Obližnji brežuljci idealni su za biciklizam, treking i berbu pečuraka. Na njima se nalaze i stari dvorci, i slična takva napuštena mesta. Deo ponude su naravno i ekstra devičansko maslinovo ulje, specijaliteti od ovčjeg sira, i vrhunska lokalna vina.
Gradonačelniku u njegovom pokušaju revitalizacije ovog grada duhova pomaže i grupa volontera koju vodi Đakinto Muso i njihova želja da očuvaju lokaciju i obnove izgubljene građevine. Njegov deda preminuo je u tom velikom zemljotresu, a on sada u grad dolazi svaki dan kako bi dočekao posetioce i poput čuvara stajao uz ruševine i podelio uspomene kao živi svedok.
„Kao deca igrali smo se na uličicama, koje su bile prepune života, trgovaca, plemića, glumaca i preduzetnika. Bio je to veoma napredan grad. Nije to sada mrtav grad, i dalje je živ i moja je misija da ga spasim od zaborava“, kaže.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com