U terminalnoj fazi bolesti rekli su mu da ima još 9 meseci života, a onda se vratio u domovinu…

Život nekad zaista zna da se poigra sa vama…..

Stamatis Moraitis je većinu svog odraslog života proveo u predgrađu Njujorka i na Floridi. Kada je napunio 66 godina, bio je bez daha, nesposoban da završi radni dan kao nekada.

Svi američki lekari su mu tada rekli da ima terminalni rak pluća i da mu je ostalo još svega od šest do devet meseci života.

Ovaj Grk, otac troje dece, odlučio je da se sa suprugom Elpiniki vrati u domovinu, na izolovano mediteransko ostrvo Ikarija. Nije želeo da njegova porodica bude opterećena hiljadama dolara za koje je znao da će koštati američka sahrana.

– Neka me sahrane pored porodice, na moru, što će moje rođake koštati samo nekoliko stotina dolara – pomislio je.

Ali na Ikariji, grčkom ostrvu smeštenom na pola puta između Atine i Turske, dogodilo se nešto izuzetno. Moraitis to tada nije znao, ali se vraćao na jedinstveno, izolovano mesto, ostrvo gde ljudi žive duže od 100 godina. Ušao je u takozvanu „Plavu zonu“.

Polako je počeo da se pokreće. Udišući svež vazduh, diveći se bistroj, plavoj vodi. Ispijanje vina, ponovno povezivanje sa starim prijateljima. Odlučio je da se bavi i baštovanstvom.

Na kraju je počeo da sadi vinovu lozu za vinograd u dvorištu. Verovao je da neće biti tu da uživa u vinu dok biljke ne budu spremne za berbu, ali će njegova žena barem imati vinovu lozu kao opipljiv način da ga se seća.

Tri decenije kasnije, on je još iznad zemlje i gaji sve vrste voća i povrća uključujući grožđe za vino i masline za ulje – na porodičnom imanju. Njega je  autor i stručnjak za dugovečnost Dan Buetner posetio na Ikariji da nauči o čemu je tajna dugog života na ovom ostrvu.

– Pitao sam ga: „Koja je tvoja tajna?“ – prenosti Buetner u novom dokumentarnom serijalu Netfliksa „Uživo do 100: Tajne plavih zona“ i dodaje: –  On je samo slegao ramenima i rekao: „Ne znam! Valjda sam jednostavno zaboravio da umrem.“

Mesto gde živite može uticati na vašu dugovečnost

Ne možemo sa sigurnošću da znamo šta se tačno dogodilo Moraitisu, zašto je živeo još tri decenije nakon što mu je dijagnostikovan terminalni rak pluća. Moguće je da je Moraitis imao neke jedinstvene genetske kvalitete koje takozvani „supergodišnjaci“ često pokazuju, a što može da im pomogne da se zaštite od bolesti kao što je rak.

Ali, Buetner sumnja da postoji, verovatno, i glavna komponenta naše dugovečnosti koja se ne odnosi na to ko smo unutra, već na ono čime se okružujemo – ljudi, biljke, vazduh, način života. Jedna često citirana studija o danskim blizancima sugeriše da je genetika odgovorna samo za oko 20 do 25 odsto naše dugovečnosti.

– Nije uradio ništa svesno da pokuša da postane zdraviji – primetio je Buetner: – Sve što je uradio je promenio okruženje.

Buetner je čak pokušao da rekonstruiše ikarijanski način života u Plavim zonama u SAD, sa pristojnim uspehom. Počevši od malog grada Albert Lea u Minesoti 2009. godine, njegovi projekti „Plava zona“ rade sa gradovima kako bi stvorili više mogućnosti za ljude u SAD da se kreću i žive kao stogodišnjaci u pet plavih zona sveta.

Projekti uključuju više mogućnosti za šetnju i vežbanje, poboljšanje trotoara i izgradnju biciklističkih staza, kao i zdravije opcije obroka zasnovane na biljkama dostupnijim u prodavnicama i restoranima, i pružanje mogućnosti ljudima da se povežu sa svojom svrhom, kroz volontiranje, grupe za šetnju, baštovanstvo ili slikanje murala, piše Business Insider, a prenosi Ona.rs.

– Ako ste gojazni i nezdravi u Americi, verovatno niste krivi za to – rekao je Buetner, koji je objavio novu knjigu koja je u vodič za usvajanje životnih trikova „Plavih zona“.

– Mislim da smo uglavnom žrtve našeg okruženja – dodao je.

Moraitis je živeo sa svrhom sve do kraja

Moraitisa je okruženje navelo da se penje uz merdevine i da bere masline i grožđe do samog kraja svog života.

– Još uvek pijem vino i radim – rekao je Moraitis za Bi-Bi-Si početkom 2013, samo nekoliko nedelja pre svoje smrti, u 98 godina (ili je bilo 102 godine, Moraitis nije mogao tačno da se seti): – Nisam doktor, ali mislim da je vino pomoglo. Nisam radio ništa drugo, osim što sam jeo čistu hranu, čisto vino, čisto bilje.

Njegovi svakodnevni poslovi davali su mu svrhu. Ako je želeo da kuva sa maslinovim uljem, ili da ga pokapa po salatama, samo bi izašao u dvorište i i istisnuo masline.

– Bilo lako ili ne – moram to da uradim – govorio je kroz smeh.

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com