U zreloj životnoj dobi želela sam, planirala i štedela novac da otputujem u neku stranu zemlju, da upoznam narode i njihove vrednosti. Dosta sam puta uspevala u tim namerama. I vraćala se kući puna novih saznanja – zadovoljna. A onda je u mojoj zemlji počeo rat. I borba za golo preživljavanje. Stalno sam bila ispunjena strahom da ni to neću uspeti – da preživim.
Odluku da ostavim svoju voljenu zemlju i odem u nepoznato donela sam odjednom. Primili su me na aerodromu, zajedno sa troje unučadi – bez neke posebne procedure. Zaplakala sam zbog tolike dobrote. Uputili su me na policiju, a odatle u Prihvatni centar. Prostorije su bile zajedničke, ali čiste i sa neophodnim nameštajem. Tako je započeo moj život u Švedskoj.
Posle pola godine, dobila sam stančić i stalnu socijalnu pomoć. Moglo se živeti. Ipak me je pratio osećaj bespomoćnosti – jer nisam znala jezik. U trgovačkim radnjama sama sam birala robu – kasa je otkucavala sumu. Nije trebalo razgovarati. Slobodno vreme, vaskoliki dan i noć – prazno i žalosno. Izašla bih u park i sela na klupu. Poneko bi došao posle mene i pitao nešto. Valjda, je li slobodno? Ja sam samo klimala glavom i osećala sam kako me pridošlica smatra glupom i neljubaznom osobom. Tada je naših ljudi ovde bilo vrlo malo ili ih ja nisam poznavala.
Ali, tempora mutantur. Uskoro sam dobila poziv za upis u školu švedskog jezika za strance (SFI). Učila sam vredno, učitelj me je hvalio i ja sam sticala samopouzdanje. Kad sam dobila u ruke svedočanstvo o završenoj desetomesečnoj školi, niko mi nije bio ravan.
Počela sam da čitam štampu, slušam radio – sa manje razumevanja i gledam TV – sa više razumevanja. Moj rečnik na švedskom jeziku brzo se proširivao i moja je sreća rasla. Šta znači komunicirati sa ljudima!? Otići u pozorište ili bioskop. Obilazila sam muzeje, crkve, dvorce. Raspitivala se ko ih je i kad gradio? Ponekad bi Šveđanima o tome govorila. Postala sam zadovoljna sobom.
Sećanja na moju zemlju, na moj grad, na moje bliske ne blede. Za mnoge nisam znala ni gde su, rat nas je razvejao kao plevu, čak za neke nisam znala ni da li su živi. Tu suze ne pomažu.
I sad se budim svakog jutra sa jednom mišlju: odluči kad ćeš kući!
(Aleksandra Jovanović, časopis „Dijaspora“, Švedska)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com