Jurnjava ovamo, jurnjava onamo; danas je uobičajeno da svi stalno nekuda jure, da treba pozavršavati gomilu stvari, i maltene je zločin da, kada vas neko pita šta radite, odgovorite da se odmarate ili, još gore, da ne radite ništa. Kako smete da ne radite ništa kad ima toliko stvari koje se moraju uraditi? A ne raditi ništa, bar povremeno, jeste nešto što je neophodno svakom od nas – toliko neophodno da bi ga trebalo ubaciti u raspored, u spisak obaveza.
Istina, neće uvek drugi biti ti koji vas posmatraju maltene kao kriminalca ako kažete da ne radite ništa. Po onome da je svako svoj najgori neprijatelj, same sebe ćete najviše optuživati i osećati se krivim ako izdvojite vreme da malčice leškarite, iako je to nešto što vam je zaista neophodno; ne mislimo na ležanje dok spavate, onda kad se mrtve umorne nakon brojnih obaveza, sručite u krevet, već baš na leškarenje ili nešto veoma slično tome; u svakom slučaju, da ne radite ništa.
Šta predlažemo? Da jednom u toku nedelje odvojite deset minuta tokom kojih nećete raditi ama baš ništa. Možda ćete tih deset minuta provesti negde napolju, na klupi u parku ili stojeći i samo osećajući povetarac na licu; možda ćete ležati na podu ili na kauču dok ide vaša omiljena pesma. Tek, mozak ćete pustiti "na pašu". Nećete gledati televiziju tokom tih deset minuta, ni prati sudove, ni slagati veš, ni sklanjati razbacane igračke svoje dece. Nećete ni razgovarati telefonom, ni čitati (novine, knjigu, časopis). Dopustićete sebi da u tih deset minuta ne radite ama baš ništa – i odbićete da se osećate krivim zbog toga.
Ovakve povremene pauze su nešto što je našem mozgu neophodno kako bi mogao normalno da funkcioniše. Bez njih, imate osećaj da će vam glava pući (eksplodirati ili nešto slično). Opisana pauza mogla bi da pomogne da se taj problem reši, i da se osećate primetno bolje, a nije da će vam deset minuta nedeljno napraviti bilo kakav zastoj u obavljanju obaveza.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com