Nedavno se navršilo 15 godina od odlaska Miodraga Petrovića Čkalje, jednog od najpoznatijih komičara bivše Jugoslavije.
Najveću je slavu stekao 60-ih godina u televizijskim serijama, a potom 70-ih i 80-ih ulogama u serijama ‘Kamiondžije’ i ‘Vruć vetar’. Glumio je i u brojnim filmovima, a zapamćen je ostao i kao intelektualac koji je delom zbog svojih stavova umro u velikoj bedi.
Zanimljivo je da se legendarni komičar rodio baš na Međunarodni dan šale, 1. aprila 1924. godine. U rodnom Kruševcu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom, na dramskoj sekciji.
Posle rata i demobilizacije upisao je studije veterine u Beogradu, ali i nastavio da se bavi glumom u KUD “Ivo Lola Ribar”. Od 1946. godine počinje njegova popularnost učešćem u radijskoj emisiji “Veselo veče”.
Prvu seriju, koja se emitovala na Televiziji Beograd, snimio je 1959. godine, “Servisna stanica”. U njoj se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igrao je u predstavi “Bog je umro uzalud” (po kojoj je snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina “Zajednički stan” (kasnije je snimljena i TV verzija).
Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najviše ga pamtimo po serijama “Servisna stanica” (1959), “Ljubav na seoski način” (1970), “Kamiondžije” (1972), “Vruć vetar” (1980) i “Kamiondžije 2” (1983), kao i u filmovima “Orlovi rano lete” (1966), “Bog je umro uzalud” (1969), “Paja i Jare” (1973), “Avanture Borivoja Šurdilovića” (1980) i “Kamiondžije ponovo voze” (1984).
https://www.instagram.com/p/BhOXLimlE61/
Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, “Zlatnog ćurana” za životno delo na danima komedije u Jagodini.
Pred kraj života se žalio kako ga muči samoća. Napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi.
Zbog sopstveno kritičkog stava prema Miloševiću, ratu i svemu što se 90-ih događalo, legendarnom glumcu onemogućeno je nastupanje.
– U početku sam odbijao da se odazovem jer mi je otac zabranio da se bavim politikom. Ipak sam se odazvao, ali samo zbog naše dece, slobode i boljeg života – objasnio je svoje političko angažovanje i podršku DOS-u Čkalja.
https://www.instagram.com/p/BTLB2RuAwPt/?utm_source=ig_embed
Kada je dobio nagradu za životno delo “Car Konstantin”, u govoru je rekao ono što smo odavno zaboravili. Dugo je živeo kao da je sahranjen.
– Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde – rekao je glumac 2002. godine, samo godinu dana pred smrt.
Tom prilikom je izgovorio i rečenicu koja i dalje odzvanja u glava mnogih.
– Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske – izjavio je popularni Čkalja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com