Sezona venčanja je otvorena. Kako se bliži „najsrećniji dan u životu svakog para“, stres je sve veći. Da li je bolje šiti venčanicu nego je iznajmiti? Gde naći dobar bend? Da li kititi svatove tradicionalnim cvećem ili im podeliti magnete za uspomenu?
Oko jedne stvari, ipak, nema dileme – kako će se mlada prezivati. Ako je verovati poslednjem istraživanju, većina nevesta će uzeti suprugovo prezime. U obimnoj britanskoj studiji sprovedenoj na 13.000 mlada, čak 80 odsto je prihvatilo muževljevo prezime. Samo deceniju ranije, broj dama koje su zadržale svoje prezime posle udaje je bio znatno veći.
Istraživanje je iznenadilo javnost i postavilo niz pitanja. Da li je reč o porazu feminizma? Jesu li se žene opekle na žar emancipacije, pa je sada potpuno odbacuju? Da li su pripadnice nežnijeg pola shvatile da je bolje da prihvate patrijarhalno društvo nego da se protiv njega bore?
Kakvi god bili odgovori na ova pitanja, sada, još više nego ranije, na udaru su žene koje žele da prilikom braka zadrže svoje prezime. Pogotovo u našoj kulturi gde se, uprkos emancipaciji, i dalje podrazumeva da žena na venčanju kaže „da“ i suprugovom prezimenu. Koliko je takvih – ne zna se, jer se kod nas ta vrsta statistike ne radi. Prof. dr Đurđa Grijak, psiholog i životni trener podseća da je identitet svakog od nas rezultat interakcije između naše kulture, porodice iz koje potičemo i našeg iskustva, želja i htenja.
– Zato nam je važan i deo kulture koji se odnosi na očekivanje da žena uzme muževljevo prezime na venčanju. Pri tom zaboravljamo da je prošlo vreme kad je isključivo društvo određivalo identitet žena. Danas je samo pitanje ženine odluke koga će staviti na prvo mesto pri definisanju svog identiteta – sebe ili druge. Ovo se odnosi i na njeno prezime u braku – kaže psiholog.
Mnoge žene, ipak, odlučuju da ne talasaju. Da idu linijom manjeg otpora, jer znaju da bi u protivnom naišle na osuđujuće poglede okoline. Dušebrižnici ne prezaju ni od drugačije vrste pritiska, pa „jačoj polovini“ šapnu da ako žena nije spremna da napravi ustupak na početku, kako će tek biti sklona kompromisima kasnije u braku. Da je neuzimanje prezimena jasan znak da dotična nije posvećena zajednici. Naša sagovornica upozorava da ovo pitanje nema veze sa kompromisima.
– Kompromis podrazumeva da oboje nešto urade po istom pitanju i da se nađu na „pola puta“ kad su u pitanju teme kojima doprinose zajedno – deca, finansije, domaćinstvo. Prezime je deo ličnog identiteta i svako svoje dobija rođenjem. Kad predstavljamo sebe, uvek počinjemo sa imenom i prezimenom i nastavljamo sa drugim informacijama. Venčanje određuje identitet osobe – udata/oženjen. Od žene se očekuje više nego od muškarca jer mora u isto vreme da odluči šta je njen identitet. Prema tome, prezime kojim se ona potpiše na venčanju je odraz ženine odluke o svom identitetu, a ne njene posvećenosti bračnoj zajednici – ističe psiholog.
Rezultate istraživanja s početka priče psiholog tumači činjenicom da mnoge žene prate trend u društvu, umesto sebe i svoje želje. Kako napominje, uvek će biti žena koje će zadržati svoje prezime ili svom dodati muževljevo i to je njihovo pravo. A kada ih neko zbog toga vređa, to govori o njemu.
– Ranije su žene i nakon udaje ostajale poznate u različitim oblastima društva po svom prezimenu – Mileva Marić, Desanka Maksimović, Draga Ljočić. I tada to niko nije dovodio u pitanje, bar ne javno. Danas se skreće pažnja sa stvarnih problema i često neki ljudi uzimaju sebi za pravo da posebno insistiraju da se žena oslovljava muževljevim prezimenom bez obzira da li ga je preuzela ili dodala i bez obzira na sve što je uradila pre venčanja. Ljudi koji to rade na taj način zapravo manifestuju lično nezadovoljstvo na ženi koja ima malo ili nimalo veze sa tim. Pošto time vređaju konkretnu ženu, psihološka pretpostavka je da i njih neko vređa na drugi način. I eto nam agresije kao problema društva, a maskirali smo je u pitanje ženinog prezimena u braku – pojašnjava psiholog, a prenose Novosti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com