Vuk Branković bio je srpski velikan poslednje decenije 14. veka, a čitav život posvetio je borbi protiv turskih osvajača, nikada im se nije pokorio i do kraja je branio svoje teritorije od njihove najezde, navodi većina istoričara.
Uprkos tome, Vuk Branković je vremenom postao najpoznatiji „srpski Juda“.
Bio je veliki dobrotvor i ktitor, izgradio je i obnovio nebrojano manastira, a danas se sa sigurnošću ne zna ni gde je sahranjen. Prema nekim izvorima, grob mu je u svetogorskom manastiru Svetog Pavla, prema drugim u Hilandaru.
Ipak, sve ove činjenice o Vuku Brankoviću manje su ili skoro potpuno nepoznate jer se njegovo ime i danas, vekovima posle, vezuje za izdaju na Kosovu.
Kako smatra najveći broj istoričara, u ovome nema istine, a o izdaji prvi put piše Mavro Orbin, puna dva i po veka posle Kosovskog boja. Posle bitke, naslednici kneza Lazara su priznali vrhovnu vlast sultana Bajazita, dok je upravo Vuk Branković nastavio da se odupire Osmanlijama i čuva nezavisnost svoje oblasti.
Svoju nepokornost Vuk Branković skupo je platio, preminuvši 1397. godine, negde u dubinama osmanskih tamnica. Teška sudbina nije zaobišla ni celu njegovu porodicu, prenosi Istorijski zabavnik.
Šta je zapravo bilo sa Brankovićima?
Vuk Branković bio je oženjen Marom, najstarijom ćerkom kneza Lazara Hrebeljanovića i u braku sa njom imao je tri sina – Grgura, Đurđa i Lazara.
Najveći deo poseda Vuka Brankovića pripao je Stefanu Lazareviću, strateški bitna zdanja su zauzeli Turci, dok su njegovoj supruzi Mari i sinovima ostala samo mala oblast sa sa sedištem u Vučitrnu.
Grgur se zamonašio i kao monah Gerasim umro u Hilandaru 1408. Lazar je ubijen u toku bitke 1410. Kao jedini starešina domaćinstva ostao je Đurađ Branković. Pošto je njegov ujak, despot Stefan Lazarević, bio bez naslednika, Đurđa je proglasio svojim naslednikom i tako je Đurađ Branković postao srpski despot.
Tokom čitave svoje vladavine Đurađ je oscilovao između vazalstva i otpora Turcima. Njegovi sinovi Grgur i Stefan oslepljeni su 1441. naredbom turskog sultana Murata Drugog.
Lazar je bio najmlađi sin despota Đurđa Brankovića i jedini koji nije bio oslepljen. Bio je despot Srbije od 1456. do svoje iznenadne smrti 1458, kada ga je nasledio stariji brat, oslepljeni Stefan.
Despot Stefan zajedno sa snajom i odmah po stupanju na despotski tron suočio se sa najezdom Turaka koju je Mehmed Drugi pripremao još ranije. Sa sobom su vodili Stefanovog slepog brata – Grgura Brankovića, u nameri da ga postave na despotski presto. Jednom kada je napad počeo, ostali su neosvojeni samo Golubac i Smederevo.
Stefan je pomoć potražio od Ugara. U takvim okolnostima Srpska despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane. Ipak, despot nije imao izbora.
Ovu situaciju je iskoristio bosanski kralj Stefan Tomaš, koji je ponudio da se njegov sin Stefan Tomašević oženi ćerkom umrlog despota Lazara i tako u miraz dobije i srpsku despotovinu. Despota Stefana niko nije ni pitao i on je bio prinuđen da napusti Srbiju.
Grgur se pred smrt zamonašio i kao monah German umro 1459. u Hilandaru. Stefan se do kraja života potucao se po evropskim dvorovima, bolestan i u bedi, moleći za pomoć. Sve do smrti je živeo od milostinje koju su mu slali Mlečani, Dubrovčani i papa.
Kraj velike srpske porodice
Slepi despot Stefan se 1460. oženio Angelinom, ćerkom Đorđa Arijanita Komnina, srednjovekovnog gospodara oblasti Konjuha i Škumbe. Imali su sinove Đorđa i Jovana, kao i dve ćerke Mariju i Milicu.
Titulu despota Srbije je Đorđu darovao mađarski kralj Matija Korvin 1486. godine. Početkom 1496. godine, Đorđe se zakaluđerio, a despotsku titulu je ostavio mlađem bratu Jovanu. Postao je arhiepiskop Maksim i kao takav proglašen za svetitelja.
Despot Jovan je imao sasvim drugačije poglede na svet nego njegov brat Đorđe. On je poslednji Branković koji je verovao da mu je zadatak da sa vojskom pobedi Turke i da ih istera iz nekadašnje despotovine, pa da se popne na presto svojih predaka.
Proslavio se u borbama sa Turcima, svojim vojničkim prodorima u Bosni, a naročito kod Zvornika (Zvonika). Pripremao je veoma opsežne planove da uz pomoć Mletačke republike nastavi borbu sa Turcima do potpunog oslobođenja svoga naroda od njih, ali ga je smrt sprečila u tome 1502. godine.
Ni Đorđe, ni Jovan, kao ni njihov rođak Zmaj Ognjeni Vuk, nisu imali muških potomaka. Time je zamonašeni Đorđe tj. arhiepiskop Maksim, koji je nadživeo svog mlađeg brata, bio poslednji muški Branković. Nakon njegove smrti 1516. ugašena je njihova loza.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com