Kada saznamo da je neko umro – posebno u ranijem dobu od očekivanog – često dolazi do izliva bolnih emocija i teških osećanja. Glavni među njima je: Kako se to dogodilo?
Bilo da smo dobro poznavali pokojnika ili je bio potpuni stranac, neki od nas imaju tendenciju da se fiksiraju na otkrivanje uzroka smrti, možda posvećujući sate internet istraživanju dok očajnički tražimo tragove koji bi mogli otkriti uzrok njegove smrti. Drugi bi mogli da se obrate da izraze saučešće porodici preminulog, nakon čega će uslediti otvoreni tov. Iako pristup pronalaženju odgovora može varirati, osnovni impuls nije neuobičajen.
„Mislim da kada čujemo da je neko preminuo u mladosti, to potresa naš osećaj normalnosti i način na koji konceptualizujemo svet“, rekla je Rejčel Tomasijan, licencirani terapeut i vlasnica Plaia Vista Counseling u Los Anđelesu. „Radimo sa opštim uverenjem da ljudi žive dok ne ostare i da će umreti nakon što odu u penziju. Verujemo da je ovo način na koji nas naš mozak psihološki štiti od brige o svim lošim stvarima koje bi se zaista mogle dogoditi.“
Dodala je kako nas nepoznavanje uzroka smrti može navesti da razmislimo o svim mogućim načinima na koje osoba može umreti. Ova potreba da se otkrije razlog smrti relativno mlade osobe daje nam neki osećaj zašto se to moglo dogoditi.
„Ljudi imaju prirodan strah od sopstvene smrti, pa kada čuju za preranu smrt, može im dati osećaj kontrole da znaju kako su umrli kako bi mogli da je spreče“, rekao je Tomasijan. „Dakle, kada čujemo da neko umire u mladosti, to nas podseća ne samo na našu sopstvenu smrtnost, već i na to da ni mi nismo imuni da umremo mnogo pre našeg 100. rođendana.
Pošto većina nas ne voli aktivno da razmišlja o sopstvenoj smrtnosti, skloni smo da se suprotstavimo takvim mislima pretpostavljajući ili nadajući se da ćemo mirno umreti u snu u starosti.
„Dakle, kada moramo da se suočimo sa realnošću da je neko umro mlad, to stvara konflikt sa ovom pretpostavkom i mi pokušavamo da to rešimo dobijanjem više informacija“, rekla je Zainab Delavalla, klinički psiholog iz Atlante. „Na kraju, želimo da ojačamo ideju da nećemo umreti mladi.
Te početne misli da želimo da znamo uzrok smrti takođe potiču iz naše prirodne radoznalosti koju imamo kao ljudi. U doba interneta i društvenih medija, mlađe generacije su posebno ponosne na svoju sposobnost da brzo pronađu informacije o drugim ljudima. Dakle, saznanje da ne znamo kako je neko umro može da bude frustrirajuće nedovršena zagonetka, koja pojačava teške emocije oko tragičnog i šokantnog gubitka.
„Ova neurološka potreba da se razume kako i zašto je neko umro povezana je sa konceptom koji socijalni psiholozi nazivaju ‘kognitivno zatvaranje’, što se odnosi na motivaciju da se pronađu odgovori na dvosmislene situacije“, rekla je Beki Stuempfig, terapeutkinja iz južne Kalifornije. „Imamo različite nivoe potrebe za kognitivnim zatvaranjem, a ova potreba se često povećava tokom stresnih događaja kao što je smrt. Naš mozak se bori sa nepoznatim, a mir nam donosi trenutak kada možemo da odgovorimo na pitanje ‘zašto’ i odagnamo misteriju oko gubitka. Čak i ako nemamo tačne informacije, naš um može da zadrži sve odgovore koje možemo da prikupimo.”
Da li su ove misli loše?
„Uopšteno govoreći, mislim da pokušaj rešavanja unutrašnjih sukoba traženjem više informacija nije loša stvar“, rekao je Delavalla. „Potreba da se otkrije tačan uzrok smrti kada neko umre mlad verovatno je ukorenjena u našem očajničkom pokušaju da se držimo pretpostavke da bismo ipak mogli mirno da umremo od starosti. Više informacija o jednom konkretnom slučaju omogućilo bi nam da shvatimo zašto su te okolnosti različite i kako se ne odnose na nas“.
Nema ništa loše u tome da želimo detalje koji nam omogućavaju da uvedemo red u naizgled haotične stvari, a nepoznati proces smrti i ono što se dešava nakon što umremo svakako spadaju u tu kategoriju.
„Za neke, pokušaj da shvate kako i zašto je neko umro proizilazi iz želje da se odloži zastrašujući koncept smrti produžavanjem života i izbegavanjem onoga što je izazvalo smrt“, rekao je Stuempfig. „Ovo se često vidi kada deca umiru. Gubitak deteta deluje toliko neprirodno i traumatično da drugi ponekad osećaju očajničku potrebu da shvate uzrok smrti u pokušaju da izbegnu sličan gubitak i pronađu neki razlog za situaciju koja izgleda kao da se nikada ne bi smela dogoditi.
Međutim, potreba da se zna uzrok smrti može postati problematična u određenim situacijama, dodala je ona. Na primer, možda ćete morati da napravite korak unazad ako vaša želja da saznate uzrok nečije smrti postane opsesivna i ometa vaše svakodnevno funkcionisanje. Ne dozvolite da to utiče na vaš san ili sposobnost obavljanja posla ili drugih zadataka.
„Oni koji se fiksiraju na sve alternativne načine da umru mladi obično se suočavaju sa nekim oblikom anksioznosti“, primetila je Tomasijan.
Zapitajte se da li je vaša želja za ovim informacijama povezana sa dubljim problemom koji bi trebalo da rešite sa profesionalnim terapeutom.
„Mislim da te misli mogu biti loše ako utiču na vas da pređete granice ili ne poštujete ono što je osoba ili porodica izgubila“, dodao je Rasin Henri, licencirani bračni i porodični terapeut iz Njujorka. „Nije uvek prikladno pitati ‘šta se dogodilo?’ — posebno kada je gubitak svež i ljudi pokušavaju da shvate kako da tuguju.
Kako izbeći da vas preplavi potreba da saznate uzrok smrti?
Ako se osećate preplavljenim potrebom da saznate nečiji uzrok smrti, pokušajte da promenite način razmišljanja. Ispitajte izvor svoje frustracije i zapitajte se šta vidite kao korist od saznanja kako su umrli i štetu od nepoznavanja.
„Ako želja proizilazi iz brige za lično zdravlje ili želje da se zaštite članovi porodice od potencijalno opasnih situacija, otvoreni razgovori i proaktivni koraci mogu osnažiti pojedinca da povrati osećaj kontrole“, rekla je Stuempfig, a prenosi .
„Na primer, ako se neko oseća zaokupljen smrću za koju sumnja da je samoubistvo, može biti terapeutski imati otvorene razgovore sa ljudima u njihovim životima o tome kako mogu da se brinu o svom mentalnom zdravlju. Ovo može pomoći ljudima da daju osećaj kontrole, suprotstavljajući se neodoljivom osećaju bespomoćnosti.“
Pokušajte da utvrdite da li su vaša osećanja zbog želje za ovim informacijama povezana sa nečim u vašem životu.
Umesto da se stidite što želite da saznate uzrok smrti, prepoznajte tu potrebu kao prirodnu funkciju ljudskog mozga“, rekao je Stuempfig. „Može biti od pomoći da promenimo naš unutrašnji dijalog iz „Šta nije u redu sa mnom? Zašto sam tako morbidno opsednut saznanjem kako je ta osoba umrla?“ do „OK, imam nametljivu misao da želim da znam uzrok smrti, a to samo moj mozak radi svoj posao.“
Preusmeravanje našeg negativnog razmišljanja pomaže u smanjenju anksioznosti i stida ― čime se smanjuje učestalost potencijalno štetnih impulsa. Dakle, umesto da sebe osuđujete zbog toga što ih imate (i time im pomažete da ojačaju), usredsredite se na svesnost kako biste izbegli da se osećate zaokupljenim nametljivim mislima, piše Huffpost.
„Razgovor o ovim mislima sa porodicom i prijateljima takođe može pomoći u smanjenju izolacije i samokritike jer je univerzalna ljudska potreba da se traže odgovori u takvim situacijama“, dodala je Stuempfig.
Ako niste dobro poznavali osobu koja je umrla, razmislite o tome kako biste svoju fiksaciju mogli usmeriti u nešto pozitivnije.
„Pokušajte da se ponovo fokusirate na to kako možete poštovati kroz šta prolaze oni koji su pogođeni njihovom smrću“, rekla je ona. „Možda možete pomoći u organizaciji sahrane.“
Konačnost smrti može izazvati ozbiljnu anksioznost i strah, ali nikakva količina informacija neće učiniti da se osećate manje nesigurno.
„Umesto da grozničavo tragamo za informacijama koje bi potvrdile ‘to se meni neće dogoditi’, hajde da radimo na prihvatanju da niko od nas ne zna kako i kada ćemo se suočiti sa smrću”, naglasila je Delavalla. „Mi, međutim, imamo mnogo više izbora o tome kako se suočiti sa životom. Hajde da potrošimo više energije na to.“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com