Da li savremeni čovek živi ili se, zapravo, samo takmiči? Kada je društvo u tranziciji, a političke prilike nestabilne, pitanja čiji je posao važniji, funkcija značajnija, doprinos presudniji – postaju svakodnevica i u privatnom i u javnom životu.
Psiholozi i psihijatri objašnjavaju da je takmičenje sasvim normalna ljudska karakteristika. Međutim, nadmetanje u kojem se prekrše pravila igre, kada se nastupa agresivno ili bez poštovanja rivala, može da otruje zajedništvo, prijateljstvo i posao. Lord Robert Vinston, britanski lekar, u svetu poznat kao prezenter medicinskih tema na Bi-Bi-Siju upozorava da smo stvoreni da se takmičimo, ali da neprestano takmičenje iscrpljuje.
Prof. dr Aleksandar Damjanović, psihijatar i direktor Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, podseća da je evolucija u gene čoveka usadila takmičenje, bez obzira na to da li se ono odnosilo na dobitak hrane, ženke ili pobede u ratovima. Kada naiđe na opasnost telesni sistem čoveka praktično funkcioniše na dva načina: ili se bori ili beži, ako je procena da je suparnik jači.
– Ova biološka osnova je modifikovana pod uticajem društvenih normi i kulture. Ceo sistem savremenog društva je takmičarski orijentisan. Do god se takmičenja odvija pod određenim fer uslovima ima smisao i pozitivan značaj. Ali, duh takmičenja se gubi kada se ne poštuju pravila igre, koja postoje i u sportu, politici i običnom životu, kada učesnici u nadmetanju postanu previše agresivni ili preterano samopouzdani, zaslepljeni dobitkom koji bi u tom nadmetanju mogli da ostvare. Tada kompeticija postaje opasna – objašnjava prof. dr Damjanović.
On dodaje da ima osoba koje će se upustiti u takmičenje i kada nemaju šanse za pobedu, u nameri da postignu uspeh po svaku cenu.
– U svakom nadmetanju od pojedinca ili neke određene grupe zavisi koja će se pravila igre prihvatati, a kada se ona ne poštuju takmičenje postaje prevara i borba za moć – smatra dr Damjanović.
Kada se poštuje „fer plej”, takmičenje je pozitivno, a nadmetanje zanimljivo, jer u njemu napredujete i vi i protivnik. Ovaj psihijatar podseća i da se, bar na racionalnom nivou, nikada ne treba takmičiti sa bliskim i sa osobama koje nam mnogo znače, na primer, sa decom i supružnikom. Sa bližnjima se možemo takmičiti na kreativan i motivišući, a nikako na agresivan način.
Da li su Srbi takmičarski, na pitanje koje se veoma često poteže, dr Damjanović odgovara pozitivno:
– U očima drugih naroda Srbi se definitivno smatraju takmičarskim narodom, pogotovu u sferi sportskih dostignuća. Takođe, i sami o sebi to mislimo, a danas nema struke, zanimanja ili oblasti u kojoj nema takmičenja.
Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut iz Novog Sada, međutim, stihom „neka crknu svi naši dušmani” iz narodne pesme „Moj Milane, kad u vojsku pođeš” tvrdi da među Srbima odavno postoji prenaglašena doza kompeticije. Navodi primer naših gastarbajtera koji u svom rodnom kraju prave besmislene velike kuće.
– Nadmetanje nije uvek loša stvar. Evolucija je zasnovana na takmičenju: geni koji su bolji i kvalitetniji dobili su veću šansu da prežive. Biološka mašina je napravljena tako da nas tera da pobeđujemo, ali se treba čuvati toksičnog momenta takmičenja, kada takmičenje proizvede osećaj manje vrednosti kod gubitnika – kaže psiholog Beara.
Naš sagovornik podseća i da postoje takmičenja koja neće doneti nikakav pozitivan rezultat u međuljudskim odnosima i zajedništvu. To su takmičenja koja uništavaju zajedništvo, bliskost, između roditelja i deteta, nadmetanja u kojima se druga osoba tretira kao sredstvo za ispunjenje svog cilja takođe nisu dobra.
– Čak i ako nam je takmičenje u genima, ne znači da ga moramo upražnjavati. I agresija nam je u genima, pa ne znači da treba da se bijemo. Takmičenje nije nužno kao vrednost koja nam diktira život. Čak i kada se svi oko nas takmiče, imamo pravo na izbor da u njemu ne učestvujemo. Ponekad je to ne samo naše pravo već i najpametniji izbor – kaže Vladan Beara.
(Olivera Popović, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com