Bilo je gluvo doba noći. Čak su i aligatori na Floridi spavali. Neko je pokucao na vrata Nika Bolitijerija. Bili su to otac i ćerkica iz Rusije, koji nisu znali ni reč engleskog. Bili su to Jurij Šarapov i Marija.
Kada je imala četiri godine, Jurij je, negde tamo u Sibiru, u mestu Nijagan ili kako god se čita, upoznao malu Mašu sa teniskim reketom. Loptice su udarane. Osećanja su se rodila. Pošto ništa nije slučajno u životu, Martina Navratilova je „slučajno“ videla Šarapovu i uočila nesvakidašnji talenat. Preporučila im je da probaju sa Bolitijerijevom akademijom na Floridi. I tako, Jurij je prodao sve što je imao, otišao sa sedmogodišnjom Marijom u Brandenton i vraćamo se na početak priče. Zvono Nika Bolitijerija. Odgovorio je.
Dok je ona igrala tenis, Jurij je radio sve vrste poslova kako bi skrpili kraj s krajem. Vozio bi je na trening biciklom, ona se čvrsto držala za njega i za svoje snove. Ali, trebalo je prvo opstati. Možda, ili verovatno, se na tim terenima rodila želja za pobedom Šarapove. Možda je tu nastalo “ono njeno” kada se okrene, poskoči, uzme lopticu, ubilački pogleda protivnicu i onda reši poen posle najviše tri udarca. Maša je dolazila na trening pre svih i odlazila posle svih. Tu, na tim terenima, verovatno je naučila da bi odustajanje verovatno značilo povratak u Nijagan (ništa protiv Nijagana) i da bi propale sve žrtve njenog oca. Jedni će reći da je to sebično, ali kada se borite za opstanak, možda je bolje upotrebiti izraz – beskompromisno.
“Ona je mentalni gigant. Mislim da kod nje nije stvar da želi da pobedi, mislim da je kod nje više stvar da ne želi da izgubi”, govorio je Bolitijeri.
I dok je Marija Šarapova verovatno najplaćenija sportiskinja svih vremena ako u obzir uzmemo ugovore van terena, dok je predstavljana kao “obična devojka iz komšiluka”, nasmejana lepotica, ona je bila sve osim toga. Bila je takmičar, glamur je nije zanimao, mada je znala da mora da održava taj imidž kako bi se na bankovnom računu dodavale nule. Da se ne lažemo, Maša nikada nije bila omiljena na WTA turu. Nije imala prijatelje, nije bila “jedna od devojaka”. I nije je bilo nešto preterano bilo briga zbog toga.
Pogotovo je omražena bila nakon doping skandala 2016. kada je dobijala vajld karte za turnire a druge teniserke su smatrale da to nije zasluženo. Ali, tenis je individualni sport. I pored toga, tenis je biznis. Čak i da imate prijatelje, tokom meča nema prijateljstva. Samo taj pobednički instinkt, taj pogled, taj ubilački pristup, doneli su Maši mnogo pobeda koje možda ne bi zabeležila da nema to “nešto”. Recimo, bila je odlična drugarica sa Anastasijom Miskinom. Bile su nerazdvojne, kao sestre. Miskina joj je bila neka vrsta mentora. Sada jedva razgovaraju. Karolina Voznjacki je prilično javno bila protivnik Šarapove, ali opet, možete to da gledate sa dve strane: sebična primadona ili takmičarka kakva nije viđena.
Znate li još ko je bio takav? Kobi Brajant. Neka mu je laka zemlja. Znate li ko je još bio takav? Džimi Konors. Konors ima najviše titula u istoriji, a u jednom intervjuu nedavno je rekao: Krivo mi je što nisam više bio sebičan. Običan svet baš i ne voli pobednike, verovatno zato što im je krivo što nisu na tom mestu. Voleli je ili ne, Šarapova je znala da nosi svoj teret. Iako ih nije davala mnogo, nikada nije davala neprimerene izjave. Umela je i da bude duhovita kao kada je, recimo, rekla da se na šljaci oseća kao “krava na ledu”. Voleli je ili ne, Šarapova je donosila publicitet ženskom tenisu kakav nije viđen. Jer, kakav god ukus da imate, Šarapovu ne možete a da ne okarakterišete kao lepu. Njena igra je takođe bila atraktivna za gledanje, napadala je iz svih pozicija, iz svih udaraca i nikada vam nije bilo dosadno. Dobro, za slušanje baš nije bilo prijatno, ali neka to ostane kao izuzetak koji čini pravilo.
Šarapova nikada nije kukala zbog hroničnih problema sa povredama, nego je trenirala sve jače i jače. Ne toliko zbog javnosti, nego da protivnice ne bi primetile. Njena jedina želja bila je da pobedi. Bila je pod lupom kritika zbog jednog meča sa Tatijanom Golovin. Tada u Majamiju, Šarapova je usred drugog seta tražila pauzu za toalet jer je rekla da je hitno i dozvoljeno joj je. Onda u trećem setu, kada se Golovin povredila, nije pokazala nikakve emocije, već je tražila da se nastavi meč i mnogi su joj zamerili.
Ali, njena agresivnost i ratnički mentalitet nisu mogli da joj pomognu protiv jedne osobe. Znate verovatno, pričamo o Sereni Vilijams. Završila je karijeru sa skorom od 2-20 protiv Amerikanke i nekoliko nerešenih sukoba van terena. Ali, ona pobeda na Vimbldonu 2004. je vredna ko zna koliko jer ju je probila na tenisku scenu i Vilijamsova je tada bila veliki favorit. Izgubiti od skoro anonimne 17-godišnjakinje iz Sibira bio je bolan udarac za nju.
Ne možemo da pričamo o Mariji Šarapovoj a da ne pričamo o doping skandalu. Marta 2016. sazvala je konferenciju za štampu i mislili smo da će reći ili da je trudna ili ono što je nedavno rekla, ali bila je to jedna od najvećih i najpotresnijih sportskih ispovesti. Sećam se da sam čekao strim da počne, kasnio je, minutima, desetinama minuta i nervoza je rasla, počinjalo je da liči na ono Medžikovo 1991.
Ono što je rekla bilo je prilično šokatno – Šarapova je bila pozitivna na doping testu zbog korišćenja leka meldonijum. Da ne dužimo o tome, kaznu je pošteno odradila. Na svojoj strani ima to što je zaista imala potrebu da koristi taj lek koji povećava izdržljivost i koncentraciju jer ima porodičnu tradiciju dijabetesa. Protiv sebe ima to što je obaveštena o tome da se taj lek nalazi na listi zabranjenih na vreme. Nema šanse da nije znala. Opet, jin i jang, američka Ruskinja, sve nedorečeno, sami odlučite koju stranu birate.
Kada se vratila, Šarapova nije bila ni senka sebe. Iako se o jednoj dami to ne priča, ipak su godine počele da čine svoje. Osvojila je jedan turnir a protiv top 10 igračica imala negativan skor, da ne kažemo poražavajuć. Bol u ramenu je postajao toliko nepodnošljiv da je morala na operaciju. Na drugu nije htela iako bi joj možda malo produžila karijeru. Ali, na vagi je prvagnulo ono drugo. Sa 32 godine, bilo je dosta svega.
“Znate šta je najteže? Da pogledam ranije fotografije kada napadam lopticu iz sve snage a znam da ne mogu to sada da uradim. Dođe mi da plačem”, rekla je Šarapova.
Marija je i napisala knjigu – “Nezaustavljiva, moj život do sada”, što je, naravno, bacilo dodatan “hejt” na lepu Sibirku.
“Na neki način, moje detinjstvo, sve što se desilo, i dalje mi je misterija. Kako sam sve to uradila? Mislim da ni meni samoj nije jasno. Ko zna? Želela sam da ispričam priču o jednoj devojčici, njenom ocu i njihovoj ludoj avanturi. Možda je vreme da odgovorim na neka pitanja na koja nisam tokom karijere”, rekla je Maša na promociji knjige.
Njena najmanja zaostavština je pet Gren Slemova, svaki osvojen bar po jednom. Teško da ćemo je pamtiti po srebrnoj olimpijskoj medalji, osvojenom Fed kupu, 36 WTA titula. Šarapova je mnogo proširila granice ženskog tenisa, ženskog sporta (recimo, uzor je Sofiji Kenin, koja je došla iz Rusije u Ameriku i znate gde je sada). Pokazala nam koliko je tanka linija između ljubavi i mržnje, ako ona uopšte postoji. Ali, ono u čemo ćemo se verovatno svi saglasiti je da – nismo mogli da sklonimo oči od nje.
Mašo, sve najbolje i uživaj u penziji. Nedostajaćeš nam!
(Branislav Jocić, N1)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com