O tome zašto je deo tradicije da žena preuzme prezime supruga, govori etnolog Snežana Ašanin
Danas se relativno malo govori o tome šta predstavlja prezime, kao i o tome koliku težinu nosi kada žena odluči da primi muževljevo prezime ili da ipak zadrži svoje.
Pozadine ovog „porodičnog imena“ su šarenolike i kroz vreme su se menjale.
Zašto žena uzima prezime od supruga?
– Prezimena su zapravo nešto „novijeg“ datuma. Ona nisu mnogo ukorenjena, jer su se ranije ljudi određivali prema rodovima.
U stvari, kao i u patrijarhatu, sve što se prenosilo muškom linijom, kao krsna slava, zemlja i imovina, tako se i prezime nasleđivalo i prenosilo.
Zbog prezimena, u braku se nastojalo da se rađaju samo muška deca, da bi on nasledio krsnu slavu, ognjište i prezime. Upravo zbog toga žena, koja napušta svoju porodicu činom udaje i odlazi iz svog roditeljskog doma u drugu porodicu, što je jedan veoma bitan obred prelaza, ona faktički postaje član njegove porodice.
Žena tada prilazi ognjištu, ljubi kućna vrata te porodice, kako bi se „umilila“ duhovima predaka familije u koju ulazi. Tako bi je oni primili i prihvatili kao ravnopravnog člana, što znači da će imati jedan srećan život u toj kući. Sve to vuče jedno drugo, pa i prezime. U srpskoj patrijahalnoj kulturi, i pre i nakon Drugog svetskog rata, se skoro podrazumevalo da žena uzima muževljevo prezime – kako objašnjava naša sagovornica.
Zakon je težio nekim savremenim vidicima, tako je postavljena mogućnost četiri varijante, koje čujemo na venčanjima:
- Da oba partnera zadrže svoje prezime
- Da žena preuzme prezime muža
- Da oba partnera dodaju prezimena supružnika na svoja
- Da muž preuzme prezime supruge
Većina žena i dalje uzima muževljevo prezime, mada je broj onih koje odstupaju od toga sve veći. Tačnije, negde počinje da predvodi onaj postupak dodavanja prezimena na devojačko, kako navodi Snežana.
– U tom segmentu se razilaze zakoni i običajna kultura i pravo. Po običajnom pravu, još uvek se negde podrazumeva uzimanje muževljevog prezimena. Eto, u različitim zemljama i kulturama, drugačiji su zakoni i mogućnosti. Jedan podatak iz Švajcarske navodi da jedina zakonska mogućnost jeste da muž uzima ženino i žena muževljevo prezime, tako da oni u braku imaju dvojno prezime. Oni to smatraju kao neki trag o njihovom poreklu, koji ne bi trebalo da se izbriše – kako navodi etnolog.
Koja je pozadina izraza da se neki muškarac „udao“?
– Bilo je slučajeva da se u porodicama nije rodilo muško dete, kao sin naslednik, onda su te porodice raznim vezama i putem provodadžija dovodili zeta iz mnogočlane porodice, koja je lošijeg imunog stanja. On je dolazio onda u njihovu kuću, preuzimao njihovo prezime i njihovu krsnu slavu, kako bi se „loza nastavila“. To se sada izgubilo.
Pre Drugog svetskog rata je ovo bilo neko nepisano pravilo, gde se vodilo računa da postoji naslednik u svakoj kući, da bi omogućilo da to imanje nastavi da „živi“. To se zvalo „domazet“. Takav zet nije živeo neki ugled, jer se govorilo „Eto, on je došao na njeno imanje, na miraz“.
Zbog toga danas mi u šali nekada kažemo da se neko „lepo udao“ – govori Snežana.
(Ona.rs)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com